Kada sam kao dete prelistavao magazine, mislio sam kako postoji magičan svet u kojem sve izgleda – i jeste – savršeno. Na stranicama magazina mogao sam da vidim slike tog sveta, maglovite prostorije kroz koje se šetaju mladi modeli. U svetu gde je svaka soba savršeno dekorisana a garderoba svake žene pažljivo i prefinjeno izabrana, mislio sam, mogu se naći avantura i uzbuđenje. Odlučio sam da imam svoj sopstveni život pun avantura i počeo odmah da tragam za takvim sobama i ženama. I iako sam do sada shvatio da uzbuđenje i romansa retko idu ruku pod ruku sa slikama kojima nas bombarduju – obično je, suprotno od toga, istina da se avantura može naći upravo tamo gde nema vremena ili energije za posvećivanje izgledu – još uvek uhvatim sebe kako mislim da bi sve bilo savršeno samo ako bih živeo u nekoj kitnjastoj kući sa dekorisanim tepisima.

Za čim god da svako od nas traga, svi naginjemo tome da idemo za našim željama sledeći slike: simbole stvari za kojima žudimo. Kupujemo kožne jakne kada poželimo pobunu i opasnost. Nabavljamo brza kola ne zarad brze vožnje, već da bi povratili našu izgubljenu mladost. Kada želimo svetsku revoluciju, kupujemo političke pamflete i zastavice. Nekako pretpostavljamo da će nam posedovanje pravog pribora obezbediti savršene živote. A kada konstruišemo naše živote, često to radimo prema slici, obrascu koji nam je dat: hipici, biznismeni, domaćice, pankeri.

Zašto smo toliko okupirani slikama, umesto da se koncentrišemo na stvarnost, na naše živote i emocije? Jedan od razloga što su slike stekle toliku važnost u ovom društvu je zato što ih je, za razliku od aktivnosti, lako prodati. Reklamiranje i marketing, koji postoje da bi proizvodu dali simboličnu vrednost koja će privući potrošače, transformisali su našu kulturu. Korporacije su godinama širile propagandu dizajniranu da nas uveri u magične moći njihove robe: dezodorans predstavlja popularnost, soda predstavlja mladost i energiju, farmerke predstavljaju seksualnu privlačnost. Na poslu, razmenjujemo naše vreme, energiju i kreativnost za mogućnost da kupimo ove simbole – i nastavljamo da ih kupujemo, jer naravno nikakva količina cigareta ne može bilo kome da pribavi sofisticiranost. Umesto da zadovoljavaju naše potrebe, ovi proizvodi ih uvećavaju: da bismo ih stekli, završavamo rasprodavajući naš sopstveni život. Nastavljamo uporno da se vraćamo, ne znajući ni za jedan drugi put, nadajući se da će novi produkt (knjige za samopomoć, pank rok ploče, oni dekorisani tepisi) biti ono što će sve dovesti u red.

Lako bivamo ubeđeni da tragamo za ovim slikama jer je jednostavno lakše da se promeni prizor oko vas nego da se promeni vaš sopstveni život. Koliko lakše, koliko manje rizično bi bilo kad biste mogli da učinite vaš život savršenim jednostavnim skupljanjem određenih proizvoda! Nikakvo vaše učešće ne bi bilo potrebno. Slikom se otelotvoravaju sve stvari koje želite i provodite sve vaše vreme i trošite svu vašu energiju pokušavajući da pravilno prikupite detalje (boem pokušava da nađe savršenu crnu beretku i prave književne večeri koje će da pohađa – dečko u fazonu mora da bude viđen sa određenim prijateljima, na određenim žurkama, kako pije određeno pivo i nosi odgovarajuću košulju) umesto da sledite želje same po sebi – jer je naravno lakše identifikovati se sa montiranom slikom nego da odredite šta tačno hoćete u životu. Ali ako zaista želite avanturu, australijska lovačka jakna neće biti dovoljna, a ako želite pravu romansu, večera i gledanje filma sa najpopularnijom devojkom možda neće biti dovoljno.

Zbog naše fasciniranosti slikama, naše vrednosti se okreću oko sveta koji, u stvari, nikad ne možemo da iskusimo. Ne postoji put koji bi nas doveo u svet na stranicama magazina, ne postoji put da se bude arhetipski panker ili savršeni menadžer. Mi smo zauvek ’’zarobljeni’’ ovamo napolju u stvarnom svetu. A ipak i dalje nastavljamo da tragamo za životom u slikama, u modi, u spektaklima svake vrste, u svemu što možemo da skupimo ili gledamo – umesto da budemo aktivni.

Tragamo za životom u slici života
Pogled sa strane

Zanimljiva stvar vezana za spektakl je kako on uspeva da parališe posmatrače: kao i slika, privlači njihovu pažnju, njihove vrednosti i na kraju njihove živote ka nečemu što je izvan njih samih. On im zaokuplja pažnju a da ih ne čini aktivnima, daje im osećaj da su angažovani a da im ne omogućava preuzimanje kontrole. Verovatno možete da smislite hiljadu različitih primera za ovo: televizijski programi, akcioni filmovi, magazini koji izveštavaju o životima medijskih zvezda, posmatranje sportskih aktivnosti, reprezentativna ’’demokratija’’, katolička crkva.

Spektakl, takođe, izoluje ljude čiju pažnju kontroliše. Mnogi od nas znaju više o fikcionalnim karakterima popularnih sitkoma nego što znamo o životima i ljubavima naših komšija – jer i kad razgovaramo sa njima, govorimo o televizijskim emisijama, vestima, i vremenu; jer samo iskustvo i informacije koje zajednički delimo kao posmatrači masovnih medija služi nam da se udaljimo od drugih ljudi. Isti slučaj je i na fudbalskim utakmicama: svi navijači su zbijeni u gomilu a ipak su otuđeni jedni od drugih. Oni možda sede jedni kraj drugih, ali su sve oči uprte na teren. Ako i progovore nešto među sobom, skoro nikad ne govore jedni o drugima, već o utakmici koja se odigrava ispred njih. I iako fanovi fudbala ne mogu da učestvuju u igri koju gledaju ili da imaju neki stvaran uticaj nad njom, oni pridaju najveću važnost ovim događajima i na najneobičniji način povezuju sopstvene potrebe i želje sa rezultatom utakmice. Umesto da koncentrišu svoju pažnju na stvari koje imaju stvaran uticaj na njihove želje, oni rekonstruišu svoje želje da bi se vrtele oko stvari na koje obraćaju pažnju. Svojim izražavanjem oni postignuća tima poistovećuju sa sopstvenim delovanjem: ’’dali smo gol!’’, ’’pobedili smo!’’ uzvikuju navijači sa svojih kauča i sedišta.

Ovo je u potpunom kontrastu sa načinom na koji ljudi govore o stvarima koje se odvijaju u našim sopstvenim gradovima i zajednicama. ’’Grade novi autoput’’ kažemo za novu promenu u našem komšiluku. ’’Šta će još smisliti?’’ kažemo za poslednji napredak u naučnoj tehnologiji. Naš jezik otkriva da sebe smatramo posmatračima u našem sopstvenom okruženju. Ali nisu ’’Oni’’, misteriozni Drugi Ljudi, oni koji su učinili svet ovakvim kakav je – već smo to mi, čovečanstvo kojem pripadamo. Nijedan mali tim naučnika, gradskih planera, i bogatih birokrata, nije mogao da obavi sav posao i izmišljanje i organizovanje koji zahteva sve nas i naš zajednički rad da bi se transformisala planeta. Mi smo oni koji to rade, svakog dana. A ipak većina nas izgleda da smatra da možemo da imamo više kontrole nad fudbalskom utakmicom nego što možemo da imamo nad našim gradovima, poslovima, pa čak i nad našim sopstvenim životima.

Možda ćemo imati više uspeha u našoj potrazi za srećom ako počnemo da pokušavamo da zaista učestvujemo. Umesto da pokušavamo da se prilagodimo slikama, možemo da tragamo za uzbuđenjem i nagrađivanjem iskustva; jer sreća ne nastaje zbog onoga što imate ili zbog utiska koji ostavljate, već zbog onoga što radite i kako se osećate. A umesto da prihvatate ulogu pasivnih posmatrača sporta, društva, i života, na svakom od nas je da smisli kako da igra aktivnu i značajnu ulogu u stvaranju sveta oko nas i unutar nas. Možda ćemo jednog dana uspeti da stvorimo novo društvo u kojem ćemo svi zajedno biti angažovani pri odlučivanju koje utiče na naše živote; onda ćemo biti u mogućnosti da zaista izaberemo našu sopstvenu sudbinu, umesto da se osećamo bespomoćnima i izostavljenima.

Koja je svrha raditi nešto ako niko ne gleda?
Svi želimo da budemo slavni, viđeni, zamrznuti i sačuvani u medijima, jer imamo poverenja više u ono što je viđeno nego u ono što doživljavamo. Nekako smo sve postavili naopačke i slike nam izgledaju realnije nego naše iskustvo. Da bismo znali da zaista postojimo, da smo zaista bitni, moramo da vidimo naš lik sačuvan na fotografijama, na televizijskim emisijama i video trakama, u očima javnosti.

A kada odete na odmor, šta vidite? Gomilu turista sa video kamerama zašrafljenim na njihova lica, kao da pokušavaju da sav stvarni svet isisaju i smeste ga u dvodimenzionalni svet slika, trošeći svoje ’’slobodno vreme’’ na posmatranje sveta kroz malena sočiva. Naravno, pretvaranje svega što možete da iskusite sa svih pet čula u snimljenu informaciju koju možete samo da posmatrate sa distance, odvojeni, pruža nam iluziju da imamo kontrolu nad sopstvenim životima: možemo da ih premotamo i puštamo iznova i iznova, dok sve ne počne da izgleda smešno. Ali kakav je onda to život?
’’Koja je svrha gledanja ako niko ništa ne radi?’’

text by NietzsChe Guevara.