Četiri razloga da humanistički psiholozi zastupaju anarhizam

Preveo: Milan Srećković (www.freedomfight.net)

Rezime:
Humanistički psiholozi koji su zainteresovani za rešavanje globalnih pitanja imaju barem četiri razloga da se odazovu pozivu Abrahama Maslova na proučavanje filozofskog anarhizma.

 

 

Anarhističko društvo je:

• filozofski opravdano;
• ‘’prirodan’’ oblik ljudskog društva;
• psihološki zdravo; pogodno je za zadovoljenje ljudske potrebe za nezavisnošću i za psihološkim osećanjem zajedništva; i
• ekološki je neophodno u cilju sprečavanja globalne krize bez uništenja slobode i dostojanstva.

Umesto odbacivanja anarhističke misli kao utopijske fantazije, psiholozi treba da, kao dugoročni cilj, rade na uspostavljanju nedržavnog decentralizovanog društva sastavljenog od autonomnih kooperativnih zajednica pogodnijih za ljudske potrebe i vrednosti.

Tekst

Jutarnje novine nam često donose vesti o neprekidnom haosu u Bejrutu, tiraniji u Iranu, ili bombardovanju u bilo kojem od brojnih mesta širom sveta. Bilo da govore o nestabilnim vladama, zakonu rulje, ili terorističkom nasilju, političari, reporteri i zabrinuti građani širom sveta, ove događaje opisuju nekom od varijacija sledeće rečenice: ,,Situacija se pretvorila u totalnu anarhiju!’’ Takvo viđenje anarhije, naravno, dovoljno je da utera strah u kosti svima onima koji su naučili da snažnu centralizovanu vladu poistovećuju sa mirom i redom.

Ovo popularno viđenje anarhije, ipak, veoma je različito od filozofije za koju su se zalagali klasični anarhisti kakav je Petar Kropotkin i moderni anarhisti kao što je Murej Bukčin. Anarhistička literatura je, zapravo, obimna i kada je Abraham Maslov pozivao intelektualce da je istraže, on je svakako imao na umu nešto više od bezumnog haosa.

Kako su mnogi anarhisti ukazali - ,,pitanje za anarhiste nije da li treba da bude strukture ili reda, već koja njegova vrsta i koji njegovi izvori treba da postoje’’. Anarhisti, koji po definiciji odbacuju legitimitet i neophodnost političke države, dokazuju da je razvoj hijerarhijske centralizovane države veoma zakomplikovao ispunjenje ljudskih potreba. I iako je Maslov smatrao anarhiju stepenom političke i ekonomske organizacije za one, kako je on rekao, koji su ,,transcedirali’’ samorealizaciju, drugi kao što su Erih From, Pol Gudman, Noam Čomski i Sejmur Sarason otkrili su da je anarhističa misao primenjiva čak i na one koji još uvek nisu dostigli više Maslovljeve nivoe. Moj cilj ovde je ne samo da navedem humanističke psihologe da istražuju anarhizam na teoretskom nivou već i da predložim da se zalažemo za stvaranje anarhističkog društva. Takav predlog je u skladu sa skorašnjim pozivima ,,da se veštine i sredstva nakupljena u humanističkoj psihologiji primene u širokoj areni društvene promene’’, sa povećanom svesnošću da čisto lična transformacija ne vodi ,,neizbežno do društvene transformacije’’.

Prvo bih želeo da razjasnim da iako svi anarhisti smatraju da društvo može nastaviti sasvim zadovoljavajuće bez državnog aparata, oni se među sobom razlikuju po velikom broju pitanja, uključujući i sredstva koja mogu biti upotrebljena da bi se ostvarilo anarhističko društvo. Na primer, iako je tačno da je nasilna politička akcija smatrana prihvatljivom od mnogih anarhista, bila je takođe odbačena od mnogih drugih, kao što su npr. Tolstoj i Pol Gudman, a anarhisti i danas nastavljaju da se ne slažu po pitanju mesta nasilja u političkim promenama; stvar je ovde u tome da nasilje samo po sebi nije neophodna komponenta anarhističke prakse, a mnogi će dokazivati da se zapravo nasilje kosi sa osnovom anarhističkog kooperativnog duha.

Terminima socijalno-psiholoških implikacija političke filozofije, čak značajnija od rasprave o nasilju ili nenasilju je rasprava između anarhista na političkoj levici i onih na političkoj desnici. Iako svi anarhisti odbacuju državnu kontrolu nad pojedincem, anarhisti na desnici (poznati i kao liberali ili anarhokapitalisti) prigrljuju neregulisani slobodno tržišni kapitalizam kao epitom ljudske slobode, a oni na levici (poznati i kao anarhokomunisti ili liberalni socijalisti), odbacuju kapitalizam kao i državu i umesto toga zalažu se za osnivanje decentralizovanog, federalnog (ali nedržavnog) sistema manjih autonomnih kooperativnih zajednica, kojima direktno i demokratski upravljaju sami ljudi kroz neposredne odnose koji su mogući samo u manjim grupama. To je levičarski anarhistički model društva koji su Maslov, From i drugi psiholozi nalazili interesantnim i koji će ovde biti razmatran.

Mnoge od tačaka koje su anarhisti upotrebili u odbranu svojih stanovišta mogu biti smeštene unutar četiri opšte kategorije, od koje svaka treba biti zanimljiva humanističkim psiholozima. Nakon kratkog razmatranja ova četiri argumenta u korist anarhizma, vratiću se na pitanje koliko korisno može biti takvo pretpostavljeno ,,nepraktično’’ poborništvo u kompleksnom svetu kasnog dvadesetog veka.

Anarhizam je filozofski opravdan

Prvi razlog, prihvaćen kao osnovni koncept od strane anarhista svih političkih linija je da je anarhizam filozofski opravdan. Iako debata unutar polja političke filozofije nikada neće biti razrešena na svačije zadovoljstvo, anarhističko viđenje da državna vlast nikada ne može biti moralno opravdana – čak i u američkoj varijanti predstavničkog vladanja većine – nalazi impresivnu podršku unutar akademske filozofije (vidi, na primer, Volf, 1970.). Anarhisti, i na levici i na desnici, slažu se da politički sporazumi kao što je Ustav SAD, usvojeni od strane male nereprezentativne manjine pre dva veka, ne mogu polagati moralno pravo kod današnjih pojedinaca. To što se većina filozofskih anarhista zapravo prilagođava zahtevima svoje političke države stvar je praktičnosti, ne etike, na prilično isti način kao što je i odluka da se preda novac naoružanom pljačkašu često najmudriji čin.

Ključna tačka je da su pojedinci moralno vezani jedino odlukama u čijem stvaranju sami učestvuju, i anarhisti, prema tome, odobravaju proceduru donošenja odluka koja vodi ka konsenzusu i direktnoj lokalnoj kontroli dok dozvoljavaju disidentima da očuvaju svoju autonomiju. Psiholozi koji su zainteresovani za prirodu ličnih vrednosti, za moralno prosuđivanje i za pitanja slobode i autoriteta i ličnih odgovornosti naći će mnogo u anarhizmu što je bitno za njihova interesovanja.

Anarhizam je ,,prirodni’’ oblik ljudskog društva

Drugi razlog da razmotrimo zalaganje za anarhizam je to što je, po viđenju mnogih antropologa, anarhizam ,,prirodni’’ oblik ljudskog društva. Iako termin ,,prirodni’’ možda ne zaslužuje kvazi-mistično poštovanje koje neki ljudi imaju prema njemu, važno je posebno za psihologe da budu svesni da je, kao što je antropolog Harold Barklej primetio, mala egalitarna anarhistička zajednica ,,najstarija vrsta uređenja i ono što je karakterisalo veći deo ljudske istorije’’. Ešli Montagi citirao je anarhistu (i biologa) Kropotkina kao jednog od nekoliko retkih koji su prepoznali važnost ,,ljubavi i saradnje’’ u evoluciji čovečanstva, i antropolozi su u principu zaključili da je kombinacija tradicije, komunalne međuzavisnosti, društveni uticaj, i direktne intervencije zajednice kao celine, većim delom bila dovoljna da održi red i obezbedi osnovne potrebe, bez bilo kakvih snažnih hijerarhijskih institucija. Mnogim antropolozima je jasno da je rano ljudsko društvo bilo mnogo drugačije od Hobsove slike predstavljene u holivudskim filmovima, gde je takozvani ,,primitivni’’ život u osnovi naslikan kao večita borba kojom upravljaju svemoguće diktatorske poglavice.

Lekcija ovde za psihologe je da je prelaz od male neposredne egalitarne zajednice na velika masovna društva bio ekstremno brz, i posledice tog prelaza treba da se ispitaju detaljnije. Anarhistički mislioci mogu da daju razuman argument da su ljudska bića još uvek adaptirana samo na život u malim zajednicama, i stoga, jednostavno, ono što nalazimo oko nas je očigledno neprilagođena – i možda kratkotrajna – devijacija. Interesantno je primetiti da su, možda zbog njihovog većeg izlaganja kulturnim varijacijama, antropolozi više nego psiholozi predlagali rasprostranjenu promenu globalne političke i ekonomske strukture, i Sol Taks i Marvin Haris, na primer, pozvali su na ,,radikalnu decentralizaciju’’ u jednom ili drugom obliku.

Anarhizam je psihološki zdrav

Treći razlog zbog kojeg psiholozi treba da zastupaju anarhizam, koji sledi iz uviđanja da je anarhizam prirodan, taj je što je anarhizam psihološki zdrav. Ovo glavno psihološko tvrđenje, nazvano od Saransona ,,anarhistički uvid’’, smatra da kako država postaje sve moćnija, ljudi nalaze da je sve teže ispuniti svoje potrebe i za ličnom autonomijom i za psihološkim osećajem zajedništva. Anarhisti kao što su Bukčin, Čomski i Gudman, dokazuju da samo u decentralizovanom društvu autonomnih neposrednih zajednica mogu ove često kontradiktorne lične potrebe biti nađene. Dokaz iz psihologije društva, zajednice, ličnosti i okoline, podupire stav da su ljudi u suštini više zadovoljni u malim kooperativnim nehijerarhijskim grupama koje maksimiziraju individualnu kontrolu i predvidljivost, gde postoji međusobno poverenje i razvoj komunalnih veza; ovo je jasno povezano sa skorašnjim povećanim bavljenjem društvenim mrežama i grupama za podršku i sa pokušajima da se ponovo stvore zajednice za dobrobit svojih članova.

Ključni element u anarhističkom stavu zdravog psihološkog funkcionisanja je poželjnost postizanja balansa između onoga što Bakan naziva posredovanje i učešće, ovo viđenje leži takođe u srži predstave o dvopolnosti. Anarhisti zastupaju decentralizovano društvo u kojem i autonomija i psihološki osećaj zajedništva mogu biti dostižni, i oni dokazuju da jedino takvo društvo može obezbediti takav balans u širokom obimu. Alan Riterova analiza anarhističke filozofije razjašnjava da, uprkos svojoj narodnoj ,,radi svoju stvar’’ slici, konačni cilj klasičnog anarhizma nije jednostavno neograničena ,,sloboda’’ već, umesto toga, ono što Riter naziva ,,komunalna individualnost‘’. Psiholozi koji uzimaju predstave takvog balansa ozbiljno, koji traže da specifikuju vrstu društva koje će najbolje izaći u susret ljudskim psihološkim potrebama i vrednostima, ima malo izbora osim da razmotri anarhističke tvrdnje, prateći primer Maslova i, čak i jasnije, Eriha Froma koji je dokazivao pre tri decenije da u cilju stvaranja ,,zdravog društva’’, mi treba da izaberemo između onog što zovemo ,,robotizam’’, kapitalizma i državnog komunizma na jednoj strani, i ,,humanističkog socijalizma zajednice’’ na drugoj.

Anarhizam je ekološki neophodan

Na kraju, psiholozi koji su zainteresovani za globalne probleme povezane sa svetskim mirom, nedostatkom sirovina, i drugim manifestacijama svuda rasprostranjene neravnoteže, uvideće da ispitivanje anarhističke literature ima mnogo da ponudi. Snažan argument su dali Bukčin i drugi da je anarhizam ekološki neophodan: samo federativno, decentralizovano društvo, koje stavlja veći naglasak na lokalnu autonomiju, regionalni razvoj resursa, i neposrednu komunikaciju i donošenje odluka može povećati i nivo saradnje i transformaciju individualnih materijalističkih vrednosti koji su neophodni da osiguraju da globalni resursi ne budu iscrpljeni. Ipak, suviše često, psiholozi su pali u zamku zastupanja još centralizovanije i jače državne kontrole kao rešenje za tragedije o kojem je diskutovao Garet Hardin. Veća pažnja treba da bude usmerena na anarhistički argument da jedino radikalna decentralizacija može sprečiti globalnu katastrofu bez pravljenja stvari gorim za pojedince i, takođe, na podatak koji pokazuje da su male, lokalne, interaktivne grupe, zapravo, sposobnije da upravljaju ograničenim resursima.

Anarhizam je moguć?

Do sada sam veoma kratko ocrtao četiri argumenta: da je anarhizam filozofski opravdan, da je prirodan oblik ljudskog društva, da je psihološki zdrav, i da je ekološki neophodan. Pokušao sam da ukažem da postoji obimna literatura koja obuhvatno, iako donekle nesistematski, dokazuje da jedino anarhističko društvo može razrešiti svetske probleme dok povećava lično ispunjenje potreba za autonomijom i osećajem zajedništva na moralno branjiv način koji je u vezi sa evolucionim putem ljudskog razvoja. Ipak uprkos svemu ovome, možete se opravdano čuditi u čemu je stvar. Anarhizam sigurno nije moguć. Nije li sve ovo samo utopijska fantazija?

Možda. Ipak odbacivanje anarhističkih viđenja jer su ,,utopijska’’ može biti luksuz koji više ne možemo priuštiti. Mus i Braunštajn ukazali su da je utopija sada postala neophodnost ako želimo da razrešimo društvene krize, i zastupaju rasprostranjenu društvenu promenu koja će, zainteresovana za širenje humanističkih vrednosti, uraditi dobru stvar ukoliko razmotri anarhistički pristup. Politički naučnik Ričard Falk dokazuje u nizu eseja o mogućim oblicima svetskog poretka da, uprkos svojim očiglednim teškoćama, kretanje prema anarhističkom svetu je ono što će pre nego neka druga alternativa doneti trajni mir.

Iako je tačno da je čak i ,,nepraktična’’ utopijska spekulacija korisna, kako su Maslov i mnogi drugi smatrali, važno je izdići se iznad pukih spekulacija kao intelektualne vežbe i početi sa stvarnim pokušajima promene društva. Nelson i Kaplan, na primer, razmatraju ,,prosvetiteljski’’ prilaz društvenoj promeni koja ima oblik anarhizma: metode polaze odozdo na gore pre nego odozgo na dole, i podvlače individualnu autonomiju, egalitarne odnose, i decentralizaciju kontrole. Kombinovane sa opštim sistemom pristupa koji ispituje kompleksne međuodnose između različitih aspekata društva, Nelsonov i Kaplanov model nudi osnovu za društvenu promenu koja treba da bude upotrebljiva psiholozima i drugima koji teže da očuvaju humanističke vrednosti u dobu povećane centralizacije i izolacije.

Elizabet Kembel nedavno je predložila pristup u osam tačaka za humanističke psihologe koji je kompatibilan sa anarhističkom filozofijom i anarhističkim metodom organizacije. Među njenim drugim stavovima, ona je pozvala na zdravo, lično samoispitivanje, uključujući i ,,posmatranje efekata naših akcija kolektivno’’; ukazala je na potrebu da se ,,obrate strukturnim pitanjima koja su osnova za ljudski opstanak’’, uključujući mir i svetski poredak, ljudska prava, raspodelu svetskih resursa i ekoloških pitanja; navela je potrebu da se izgradi sistem podrške u cilju stvaranja osećaja zajedništva i rada u saradnji sa drugima, i savetovala nas da ,,zadržimo pozitivnu viziju moguće budućnosti dok se rvemo sa teškom stvarnošću’’.

Ispred nas je izazov, kako je Kembel izneo, da stvorimo bolji svet. Kao psiholozi zainteresovani i za pojedince i za društvo kao celinu, ne možemo jednostavno da odbacimo pozive na radikalnu promenu koja je, ispada, u saglasnosti sa znanjem psihologije. Zarad našeg dobra bi bilo ako bismo prvo mogli da se složimo sa dugoročnim ciljevima humanističkog anarhističkog društva – cilj koji je na polju psihologije jasno poželjan – i zatim počnemo da radimo zajedno na određivanju metoda koji će nam pomoći da napravimo takvo društvo. Možda bi primeri kao što su sistem izraelskih kibuca, federativna mreža malih, demokratski upravljanih kolektivnih zajednica sa istorijom i uspeha i padova, bili relevantni na početku našeg rada.

U svakom slučaju, vreme je došlo da se zauzmemo za pozitivni anarhizam dok još uvek postoji šansa da izbegnemo totalni haos. Iako mediji mogu pomešati ova dva, važno je da budemo svesni razlike.