Cena knjige na engleskom jeziku: 200 dinara. Naručivanje na pismo@freedomfight.net ili 063/83.83.882

Intervju: Marina Sitrin – Horizontalizam: glasovi protagonista argentinske pobune

(1) Možete li da nam kažete o čemu je knjiga Horizontalizam: stavovi protagonista argentinske pobune? Šta ova knjiga želi da nam saopšti?

Knjiga Horizontalizam: glasovi protagonista argentinske pobune je usmena istorija autonomnih argentinskih socijalnih pokreta, koja počinje narodnom pobunom 2001. godine. Knjiga izražava stavove velikog broja ljudi koji ponovo osmišljavaju i stvaraju svoje živote i zajednice koristeći horizontalne forme društvenog organizovanja. Ovi pokreti variraju od okupiranih i obnovljenih fabrika, umetničkih i nezavisnih medijskih kolektiva, domorodačkih zajednica, komšijskih zborova, feminističkih i queer grupa, pa do nezaposlenih radničkih pokreta.

Ova knjiga istražuje šta ti ljudi rade, šta ih motiviše, kako se odnose jedni prema drugima i kako su se oni sami, individualno i kolektivno, promenili tokom procesa stvaranja. To nije toliko pokret novih akcija, već pre pokret novih društvenih aktera, novih subjekata i novih protagonista. Toliko ljudi u pokretu govori kako su se, na osnovu ovog novog talasa organizovanja i stvaranja, promenili kao pojedinci i kako su se promenile njihove zajednice.

Knjiga nam rečima samih ljudi pokazuje da mi možemo da promenimo naše svetove, da mi menjamo naše svetove, i da to možemo da radimo sa ljubavlju, poverenjem, stvarnom demokratijom, u ovom slučaju, horizontalizmom i autonomijom.

Ono što je tako jedinstveno i inspirativno kad su pokreti u pitanju nije samo ono što oni rade i kako to rade, već ogromna raznovrsnost onih koji učestvuju u horizontalnim pokretima, premošćavajući društvene i ekonomske klase i geografske lokacije.

(2) Možete li nam reći nešto o pisanju knjige? Odakle dolazi sadržaj knjige? Šta je bilo potrebno da se uloži da bi knjiga bila to što jeste?

Ova knjiga je plod dugogodišnjeg rada sa ljudima iz argentinskih pokreta. Prvi put sam o preuzimanjima fabrika i o hiljadama komšijskih zborova čula rane 2002. godine. Nažalost, nisam bila sigurna da se to zaista događa. Toliko mi je ličilo na nešto što bih ja želela da se dešava u svetu da sam pomislila da su ti izveštaji možda ispunjeni nečim od onoga što bi njihovi autori voleli da vide u stvarnosti. Onda sam srela ljude iz Brazila na Svetskom socijalnom forumu u Brazilu. Vau. Sve je bilo istinito. Čak se dešavalo još mnogo čega o čemu nije ni pisano. Zatim sam razgovarala sa brojnim ljudima iz različitih pokreta i pitala ih šta oni misle o tome da zabeležim usmenu istoriju. Odjednom su ljudi počeli da me pozivaju da stanujem kod njih i pitali me da li želim da krenem istim autobusom kojim su se oni vraćali kući. Tada je započet dvogodišnji proces življenja i putovanja Argentinom. Ne bi bilo ta č no kada bih rekla da sam intervjuisala ljude. Satima sam sedela i pričala sa tako mnogo ljudi i od toga napravila knjigu zasnovanu na zajedničkim temama koje su iskrsle tokom razgovora. Pošto sam napravila početnu skicu knjige na španskom, podelila sam je sa par ljudi iz komšijskih zborova i nezaposlenih radničkih pokreta. Oni su mi dali povratne informacije i, nakon toga, radila sam još šest meseci na knjizi, uključujući i sastajanje sa još ljudi iz drugih pokreta, i napokon smo napravili skicu. Na kraju, knjigu sam štampala u Chilavertu, obnovljenoj štampariji, a distribucija španske verzije knjige započeta je 2005. godine u Latinskoj Americi. Ova verzija knjige je prevod sa osveženim i izmenjenim uvodom i predgovorom.

(3) šta očekujete od knjige Horizontalizam: glasovi protagonista argentinske pobune ? Šta očekujete da će knjiga politički doprineti ili postići? S obzirom na napor i težnje koje ste uložili u knjigu, šta biste smatrali uspehom? Šta bi Vas učinilo srećnom povodom čitavog poduhvata? Šta bi Vas nateralo da se pitate da li je vredelo potrošiti toliko vreme i trud?

Knjiga se već distribuira na Španskom a njen glavni cilj je da bude sredstvo rada ljudi u drugim pokretima širom sveta. Nadam se da će knjiga inspirisati ljude. A kako ne bi? To je istinita priča o ljudima koji reorganizuju svoje živote i zajednice na načine na koji oni to žele, individualno i kolektivno. Uspeh… Biće uspeh ukoliko su ljudi nadahnuti i koriste to nadahnuće da ponovo sebi dočaraju i osmisle živote ili makar neke aspekte svog života. Ovo nije knjiga sa pričama koje neko čita da bi se osećao dobro i otišao na spavanje. Ovo je knjiga sa pričama stvarnih ljudi, koje se mogu podeliti sa drugima, iz kojih se može naučiti i koje se mogu primeniti u našim sopstvenim raznovrsnim kontekstima i okolnostima. Ona nije priručnik, već knjiga koja bi trebalo da nas nadahne da zamislimo dalje od horizonta… da zamislimo druge puteve i krenemo tim putevima.

Šta bi me nateralo da se zapitam da li je vredelo truda? Pretpostavljam da bi se to dogodilo ukoliko bi ljudi pročitano shvatili kao neku vrstu izolovanog izuzetka. Ako bi ljudi to videli kao nešto što može da se desi ''tamo'' a ne pomisle koliko različitih načina preuređenja naših života bi moglo da se ostvari ''ovde'', gde god da je to ovde. Ovo nije pripovetka, niti istorijska knjiga, već sredstvo za rad, inspirativno sredstvo za rad.

Recenzije:

''Marina Sitrin pružila je neprocenjivu uslugu studentima i aktivistima širom sveta prikupljanjem svedočanstava učesnika u nekim od najprominentnijih i originalnih argentinskih narodnih pokreta. Ovi aktivisti govore o političkoj strasti, odlučnosti, solidarnosti i novim formama horizontalnog organizovanja. Oni takođe govore o frustracijama, preprekama i represiji. Sve u svemu, njihovi stavovi, zadivljujuće detaljno, pokazuju tvrdoglavu nadu nove generacije mučenika i boraca.'' – Javier Auyero, autor knjige Contentious Lives and Poor People's Politics

'' 'Drugačiji svet je moguć' je krilatica Svetskog socijalnog foruma, ali nije sve ostalo na mogućnosti; dok je Sever maštao, u mnogim delovima globalnog Juga taj drugačiji svet se gradi i u njemu se živi. Analitičkim uvidom političkog filozofa, istraživačkim posvećenjem i sestrinskim srcem, Marina Sitrin se posvetila jednom od najradikalnijih i najvažnijih od ovih drugih svetova i donela nam priče, stavove i mogućnosti. Ova knjiga… je uzbudljiva, dirljiva i dubiozno značajna za one koji bi da znaju kako bi revolucija u našem dobu mogla da izgleda.'' – Rebeca Solnit, autor knjige Savage Dreams and Hope in the Dark

''Fascinantan izveštaj pun novosti o argentinskom ustanku.'' – John Holloway, autor knjige Change the World Without Taking Power

''U ovoj knjizi nalazi se mnogo više od stavova i ideja arhitekata horizontalizma. Ona nam prenosi sveobuhvatne analize ideološke i materijalne dinamike pokreta, koje predstavljaju sami učesnici odgovarajući na sveobuhvatno analitičko istraživanje studentkinje/aktivistkinje Marine Sitrin.” – Michael Schwartz, autor knjige Radical Protest and Social Structure

Predgovor engleskom izdanju:

Prevodeći hodamo

Horizontalidad: Voces de Poder Popular, originalna španska verzija ove knjige, objavljena je 2005. godine u Chilavertu, obnovljenoj štampariji, u Argentini. Proces štampanja bio je zajednički poduhvat, ispunjen compañerismom i ljubavlju. Kao što Candido, jedan od compañerosa iz Chilaverta kojeg ćete sresti u knjizi, često kaže: uz solidarnost i ljubav sve je moguće. Zauvek sam zahvalna svojim prijateljima u Chilavertu što su me podsetili na sve što je moguće.

Ova knjiga nije ni prevedena ni priređena konvencionalno. Ona ima sopstvenu metodologiju, onu koja je kod mene uvek prisutna. Pokušala sam da radim u duhu nove afektivne politike . Moj prevodilački i priređivački cilj, pre svega, bio je da potpuno prenesem misli i osećanja ljudi iz socijalnih pokreta. Metodološki sam to postigla učestvovanjem u tim pokretima. Nova politika koja se stvara u Argentini zahteva nove oblike prevođenja, nove načine prenošenja političkog iskustva. Prevodioca ovo stavlja pred veliki izazov.

U ovom prevodu izabrala sam da u originalu ostavim određene reči koje nemaju neposrednog prevoda u engleskom jeziku, ostavljajući prostor za nova značenja i smislove. Ovaj proces zahteva strpljivost i čitaoca sa razumevanjem. Kao što nas mnogi ljudi koje sam intervjuisala na to podsećaju, stare reči ne mogu da opišu nove stvari – potreban je novi jezik. U svakom slučaju, javlja se dilema kada se taj novi jezik stvara unutar španskog jezika a mi, koji govorimo engleski, uopšteno govoreći, još uvek ne posedujemo iskustva koja stvaraju nov vokabular. Ovde je strpljenje vrlo bitno. Moramo prvo da pokušamo da posvetimo pažnju iskustvu pre nego što pokušamo da ga prevedemo u jezik našeg sopstvenog iskustva.

U tradicionalnim raspravama o prevođenju date su nam dve opcije: možemo pokušati da ostanemo verni doslovnim formulacijama originalnog teksta ili da stvorimo potpuno nov tekst. Bira se između vernosti jeziku ili vernosti iskustvu. Ovaj novi prevod ne bi trebalo da bude ni jedno ni drugo. To je, pre svega, participativni politički proces. Novi pokreti imaju nove zahteve i očekivanja od prevodilaca i priređivača. Oni zahtevaju da učestvuju u tom procesu. Jezik je jedan od najdelikatnijih i varljivih političkih alatki. Reči i iskustva ispunjeni su prethodno sadržanim emocijama i značenjima. Oni imaju svoju istoriju. Njihova značenja vremenom se menjaju. Nezgodna stvar vezana za ovu usmenu istoriju je da ne samo da su nove reči bile stvorene u španskom jeziku da opišu nova iskustva, već su značenja starijih, sasvim običnih reči evoluirala. Strpljenje i otvorenost u oba su slučaja potrebni. Mora se biti istovremeno otvoren za nov, nepoznat vokabular i mora se razumeti da poznate reči mogu da znače nešto novo.

Kao što to kaže Emilio, u vreme naših razgovora sedamnaestogodišnji aktivista iz Argentine:

Dakle, danas stvaramo nešto drugačije. I, tokom tog procesa, nastaju potpuno nov jezik i nove forme izražavanja. Horizontalidad, direktna demokratija, zajedništvo i me đusobni uticaj pokreta na pokret , kontaminacija, artikulacija, mrežno organizovanje – ove izraze tradicionalna levica ne koristi često… Postoje mnoge reči iz prošlosti koje bi mogle opisati današnju situaciju, ali pošto su to stare reči upotrebljene da opišu nove stvari, one stvaraju konfuziju.

Ispod je navedeno nekoliko primera takvih reči i izraza. To je pre kratak vodič, nego njihova iscrpna lista ili potpuno objašnjenje novih značenja.

Horizontalidad

O ovoj reči i njenom značenju raspravlja se u uvodu. Do sada je ona jedna od najkorišćenijih reči koje potiču od novih pokreta u Argentini. Povremeno sam je prevodila kao horizontalnost ili horizontalizam, ali ove reči ne izražavaju njen pun smisao. Horizontalidad ne označava samo ravnu organizacionu površinu ili nehijerarhijske odnose u kojima ljudi više ne odlučuju umesto drugih. To je pozitivna reč koja podrazumeva praktikovanje direktne demokratije i težnju ka konsenzusu, procese tokom kojih svako biva saslušan i tokom kojih nastaju novi odnosi. Horizontalidad je nova vrsta odnošenja prema drugima, zasnovana na afektivnoj politici i nasuprot svim implikacijama ''izama''.

Protagonizam i subjektivnost

Mnogi ljudi iz pokreta o sebi govore kao o protagonistima nove subjektivnosti i društvenog protagonizma. Ovo izražava ne samo ljudski osećaj za samoaktivnost i akciju, već i osećaj za društvenu pojavu u kojoj ljudi sami odlučuju, raskinuvši sa prošlošću mešetarenja političkih partija i tišine. Takođe izražava nov kolektivni osećaj postojanja u kojem putem direktne demokratije nastaju novi pojedinci i kolektivi.

Dostojanstvo

Reč dostojanstvo se lako razume na engleskom, ali je ta reč u argentinskim pokretima poprimila značajne konotacije. Pod peronizmom reč dostojanstvo je označavala dobrog radnika, koji je išao na posao, vraćao se kući, sledećeg dana ponovo odlazio na posao, i kao radnik osećao ponos u odnosu na svog šefa. Sada ova reč, posebno za one u okupiranim i obnovljenim fabrikama, kao i u pokretu nezaposlenih radnika, predstavlja samoorganizaciju i autonomiju rada bez šefova ili hijerarhije. Dostojanstvo sada stvaraju pojedinci i kolektivi.

Samoupravljanje

Autogestion (samoupravljanje) je reč koja nema precizan engleski prevod. Istorijski gledano, anarhistička ideja samoupravljanja najviše odgovara sadašnjoj upotrebi te reči u argentinskim pokretima. Samoupravljanje je zasnovano ne na pitanju šta, već na pitanju kako. Odnosi među ljudima su ti koji stvaraju određeni projekat, koji nije nezavisan od njih. Ta reč izražava autonomnu i kolektivnu praksu. Kada ljudi iz argentinskih pokreta govore o samoupravljanju oni obično podrazumevaju direktno-demokratski proces odlučivanja i usputni nastanak nove subjektivnosti. Ponegde sam ovu reč ostavila na španskom da bih istakla ova brojna značenja.

Politica Afectiva

Jedan način na koji ljudi iz pokreta opisuju teritoriju koju stvaraju je pomoću ideje politice afective ili afektivne politike. One su afektivne u smislu da stvaraju emocije, stvaraju bazu koja pruža ljubav i podršku, jedinu bazu na kojoj se može graditi politika. To je politika društvenih odnosa i ljubavi. Ukoliko bi se ovaj termin preveo kao ''politika zasnovana na ljubavi'', time ne bi bili označeni svi socijalni odnosi koje on podrazumeva.

Politika hodanja

Nalik zapatističkom i drugim pokretima, mnogi u Argentini govore iz ugla procesa i hodanja. Zapatisti često govore o značaju hodanja, a ne o cilju ili destinaciji per se. Bez mnogo kontakta između pokreta pri njihovim počecima, Argentinci govore istovetno. Za čitaoca ovo povremeno može da bude frustrirajuće. Neko bi možda želeo da govornik jednostavno kaže kakvo je stanje, ali stanje je upravo stanje hodanja, procesa. Svesno sam koristila trajno vreme velikim delom svoga prevoda. Ljudi će pre reći ''mi stvaramo'', umesto ''mi smo stvorili''. Ovo je deo nove politike. Isto tako, mnogi ljudi predstavljaju ideje govoreći da oni veruju u određene stvari, a ne da ih smatraju. Ovo bi moglo da izgleda kao nebitna razlika, ali verovanje u nešto podrazumeva emocionalnu posvećenost tokom procesa koji traje, dok stav i mišljenje o nečemu podrazumevaju da je proces okončan.

Odlomak iz poglavlja Horizontalidad :

Pablo, Asamblea Colegiales (komšijski zbor )

Niko nije izvršavao neku ideološku komandu. Ljudi su se jednostavno u svom kraju sreli na ćošku ulice sa drugim komšijama koji su učestvovali u cacerolazos . Na primer, u mom zboru, u susedstvu Colegialesa – i znam još puno drugih takvih slučajeva – neko jednostavno kredom napiše na pločniku: ''Komšije, nađimo se ovde u četvrtak uveče.'' I tačka. Ko je napisao ovo? Niko ne zna. Na prvom sastanku bilo je možda 15 ljudi, a sledeće nedelje tri puta više. Zašto se broj prisutnih tako povećao? Nije to bila ideološka odluka, intelektualna, akademska, ili politička. To je kao da se pitamo zašto ljudi idu na cacerolas . To je najspontanija i elementarna stvar - izaći na ulicu i sresti druge. Nije tu bilo neke odluke da zborovi budu horizontalni, niti je bilo neke odluke da se rukovodimo direktnom demokratijom kao, na primer, da je to neko jednostavno izmislio. Nije to bila odluka. Jednostavno smo se okupili snažnim odbacivanjem svega što znamo. Snažnim odbacivanjem političkih partija i njihovih struktura, snažnim odbacivanjem svih onih koji predstavljaju državu ili koji bi da zauzmu poziciju u državi. Doneli smo jasnu odluku da ćemo sami obavljati posao.

Da bi se razumeo ovaj proces potrebno je više nego samo ga nazvati ''direktna demokratija''. Njegovo imenovanje je interprentacija. Nazvati ovaj novi odnos direktnom demokratijom tehnički je korektno, ali ''direktna demokratija'' nije se tada nalazila u vokabularu ljudi. Prvobitni vokabular bio je jednostavan: Hajde da sami obavljamo posao i da ga obavljamo kako treba. Hajde da sami odlučujemo. Hajde da odlučujemo demokratski, i, ako to radimo, onda hajde da se eksplicitno složimo da smo ovde svi jednaki, da ne postoje šefovi, da ne želimo šefove i da nad nama niko ne može da upravlja. Sami sobom upravljamo. Zajedno upravljamo. Upravljamo i odlučujemo među sobom. Neko je rekao da je ovo što mi radimo horizontalno, i to je tačno da je horizontalno, jer nije vertikalno. Nije vertikalno jer ne želimo da imamo šefove, ali nije deo bilo kakve teorije o horizontalidadu ili direktnoj demokratiji. Kao i cacerolazo , niko nije to izmislio. To je bio način da se protestuje. Jednostavno se dogodio. Sreli smo se na uglu i odlučili da je dosta! Dosta s ovim, hajde da počnemo nešto novo. Hajde da osmislimo nove organizacione forme i ponovo stvorimo društvo.

Bio je to veliki izazov. Gde bismo počeli zbor? Kako početi? Šta bi nam trebalo? Ova pitanja stvorila su nam plan rada, novi plan rada, bezmeran plan rada koji je bio isti kao novi plan rada. Bilo je zaista teško odrediti koje su ideje važnije. Na primer, šta bi trebalo prvo da dođe? Da li je jedna stvar važnija od neke druge? Gde bi trebalo da usmerimo našu energiju? U jednu stvar? Tri? Deset? Sve te stvari su važne. Zaista je teško proizvesti plan rada i stvoriti metodologiju. Iza naše tvrdnje da ne postoje šefovi i vođe, da ne postoje strukture, postojala su pitanja. Kako ćemo funkcionisati? Ko prvi govori? Ko govori sledeći? Ko odlučuje ko će govoriti? Da li se od ljudi traži da govore? Ili šta se događa ako neka osoba predugo priča? Neka pravila moraju da postoje, na primer, pravila za govornike. Počev sa tim uvidom, počelo je da biva teško. Pretvoriti odbacivanje, ''que se vayan todos'', u konstruktivnu praksu, praksu nove društvenosti i novih oblika organizovanja, novih oblika drugačijih od državnog oblika… To je zaista bilo teško.

Grupe za projekte uskoro su počele da se formiraju na komšijskim zborovima. Jedna grupa zasadila je baštu, neka druga grupa smislila je kako da stvari kupuje direktno od proizvođača, treća grupa stvorila je zdravstveni projekat, postojala je i grupa za političke studije i refleksiju, kao i grupa koja je isplanirala kulturne aktivnosti. Ove manje grupe nisu zavisile od plana rada, već od inicijative, kapaciteta i veština pojedinaca koji su odlučili se priključe.

Carlos G. i Julian, Zanon (okupirana fabrika)

Carlos: Pokušavamo da donosimo odluke konsenzusom. Na zborovima pokušavamo da stvorimo prostor u kojem svaka osoba i stav mogu da budu saslušani, tako da koju god odluku da donesemo, ona bude potpuno zasnovana na svim našim stavovima ili makar na većini - ovde u fabrici organizovani smo u različite sektore na osnovu oblasti rada. Svakog dana, svaki sektor ima sastanak. Sastanci radnika čitave fabrike, gde svaka grupa govori o onome što radi, održavaju se sredom. Ovo je mesto gde donosimo odluke, uključujući i one kao što je davanje plate svakom radniku u iznosu od 800 pezosa.

Julian: Nešto što smo primetili je da je svaki zbor sve više participativan. Videli smo sve compañerose kako prođu kroz neku vrstu procesa buđenja. Ne radi se samo o razgovoru – svako za ovo da sve od sebe. U ovom procesu buđenja nove kritike se konstantno razvijaju, i, na neki način, to je deo stalnog kretanja napred, prema Severu. To potiče otuda što stavljamo po strani svoje različitosti i pokušavamo da stignemo na ovaj Sever, do rešenja za ovaj konflikt. Ovako se organizujemo.

Tako mnogo rasprava se održava u svakom zboru da imamo utisak da letimo. Na primer, neka osoba predstavi ideju i… Pa! Pim! Pum! Razgovor eksplodira i sve se odvija sjajno. Šta god da se dešava, uvek smo ujedinjeni. Na prvom zboru, morali smo da glasamo za jedinstvo, a sada jedinstveno živimo i delujemo svaki dan. To je važnije od glasanja.

Pre nego što smo preuzeli fabriku, jedina stvar koju je do tada trebalo da radimo je da obavljamo svoj posao, i nismo brinuli o ostalom. Ali sada, sa ovim konfliktom, moramo da idemo napred, i znamo da kompanija neće da reši nijedan od naših problema. Naravno, mi i ne želimo da oni rešavaju naše probleme umesto nas. Kao što je stariji compañero rekao: ne bi trebalo da čekamo na iste ljude koji su nas maltretirali da rešavaju naše stvari. To nam je sada jasno.

Svakim danom svi sve više učestvujemo. Svi imamo mogućnost da govorimo i tragamo za rešenjima, da budemo aktivniji i zajedno stvaramo promenu. To se može videti u načinu na koji donosimo odluke. Na primer, jedna osoba iznese ideju a zatim neka druga iznese drugačiju. Ljudi raspravljaju o ideji, i postoji konflikt koji neko razreši, ali neko drugi se ne složi. Na kraju, svi zajedno dođemo do zaključka.

Odlomak iz poglavlja Samoupravljanje :

Liliana, Brukman (okupirana fabrika)

Ovde smo sve žene starijih godina, skoro sve imamo više od četrdeset godina, i naš jedini izvor zapošljenja ova je fabrika. Ono što mi znamo je kako se radi na mašinama koje se nalaze unutra.

Zbog čitavog ovog iskustva sada sam počela da se pitam zašto bi radnik uvek morao da ćuti? Šef te ne plaća, šef poseduje tvoj novac, a ti si onaj koji mora da ide, da spusti glavu i da ode. Dakle, mi smo doneli odluku da više nećemo da ćutimo. Uradili su puno stvari protiv nas i smatram da je dosta bilo ćutanja. Ne? čitavog života smo ćutali. U prošlosti bi otišli da tražimo nov posao. Ne mislim više na isti način kao pre. Hoću da budem jasna oko ovoga. Želim da se čitava ova pokvarenost prema radnicima okonča. Mi, radnici, prestali smo da budemo glupi, i to je to. Sada smo nepopustljivi.

U stvarnosti, za nas to nije bila okupacija fabrike. 18. decembra 2001. godine ostali smo u fabrici jer nismo imali dovoljno novca da se vratimo kući. Kuda da idemo sa dva pezosa kada autobus košta četiri? Zajedno, svi u fabrici razmislili su o ovoj situaciji i odlučili da ostanu da bi videli da li će šefovi odlučiti da nam daju malo novca kako bi proslavili praznike sa svojim porodicama. Šefovi su takođe imali porodice, pa su razumeli želju da se bude zajedno sa porodicom tokom praznika. Ovo u početku nije bila okupacija, ali je to postala a da to nismo ni nameravali. Čekali smo dva meseca šefove da se vrate. Išli smo do sindikata, Ministra rada, sve sa namerom da nateramo šefa da se vrati i ponudi nam rešenje. Nikada se nije vratio. Pa smo mi odlučili da radimo. Tako je počelo i radili smo stvarno dobar posao, radeći dobro. Čak smo plaćali i električne račune. Šef je imao dogovor da može da duguje novac elektrodistributivnoj kompaniji a da ne iseku struju. Rekli su nam da nam neće samo iseći struju, već da bismo imali struju, takođe moramo da platimo šefov dug od 7.000 pezosa. To smo i uradili, a platili smo i račun za vodu i gas – koji je najvažniji. Ali ono što smo mi radili smetalo im je od početka te su stalno svraćali da nas uznemiravaju. Tvrdili su, na primer, da uništavamo mašine, ali to nije imalo smisla s obzirom na to da je oko nas bila gomila novinara koji su videli da ništa nije slomljeno. Zašto bismo uopšte slomili mašine? Kako bismo jeli? Kako bismo platili sve račune? Mi smo samo radili, uprkos šefovim lažima.

Ogroman broj nezaposlenih radnika došao je da nas podrži. Ono što smo uradili veoma je značajno. Mi smo primer kako se treba boriti za radno mesto, nadahnuće za nezaposlene koji primaju 150 pezosa, što nije dovoljno ni da se prehrani porodica. Ono što je radniku potrebno je posao.

Mi smo apolitični. Okruženi smo političarima, ali to nije vrsta politike koja ima smisla za žene radnice u Brukmanu. Ono što želimo je da radimo, i borimo se za naš posao, za naš život. Posebno žene, jer žene više misle o svojoj deci. Smatram da su one bolji borci od svojih muškaraca i ovo nas tera da nastavimo borbu za sopstvene živote.

Odlomak iz poglavlja Protagonizam :

Paula, feministkinja i pripadnica GLBT kolektiva

Najbolje što je vezano za zborove je da oni omogućavaju ljudima da vode politiku na drugačiji, vanstranački način. Ovaj novi odnos stvorio je put za veoma duboke promene ljudske subjektivnosti.

Način na koji se ljudi sada okupljaju u svojim susedstvima i razgovaraju, slušaju jedni druge, gde svačije mišljenje ima podjednaku vrednost, veoma je značajno. U političkim partijama stvari se ne odvijaju ovako. Tamo se stav nekih ljudi vrednuje a nekih ne. Verujem da mi stvaramo nov način političnosti, koji je zaista pozitivan.

Ako zborovi nestanu, neće biti tako strašno. Govorim ovo jer se trenutno dešava nešto u samim ljudima, dešava se prava promena. I ovo je veoma značajno za stvaranje bilo kojeg oblika budućnosti, bez obzira na to o kojem obliku tačno se radilo. Smatram da je ovo veoma važno uz poštovanje prema komšijskim zborovima, prema značajnoj promeni u ljudskoj subjektivnosti koju su stvorili. Ljudi koji su smatrali da nikada neće da urade nešto, odjednom su nešto uradili. Ovo je posebno važno s obzirom na naše društvo, koje nas uči da se ništa što se uradi kolektivno ne računa i da je jedina važna stvar pojedinac. Sama činjenica da su ljudi počeli da shvataju da mogu da rade kolektivno veoma je važna. Smatraju da ako se okupi zajedno njih deset, dvadeset, trideset, mogu nešto da promene, čak ako se radi i o maloj promeni, ovo, samo ovo, veoma je važno. Ova promena je veoma duboka subjektivna promena, jer ljudi preispituju ovaj individualizam koji je bio tako ukorenjen u nas još od kraja poslednjeg veka. Iako komšijski zborovi nisu sve ono što bismo voleli da budu, smatram da je veliki deo ove promene vezan za njihovo postojanje.