Ugovor na štetu trećeg
Uspeh dugogodišnje borbe radnika Jugoremedije osim na solidarnosti, dobroj organizovanosti i upornosti počiva i na dobroj artikulaciji borbe, zahteva, i čitave problematike s kojom su se radnici ni krivi ni dužni suočili u mutnim vremenima domaće tranzicije i privatizacije.
Ivan Zlatić
— Nakon duge i neravnopravne borbe protiv prljavog kapitala, korumpirane vlasti i njihove ideološke mašinerije, radnici-akcionari Jugoremedije su na skupštini preduzeća održanoj 1. marta ove godine napokon preuzeli upravu nad svojom fabrikom.
— Za prethodne četiri godine, zadivili su i domaću i međunarodnu javnost upornom i solidarnom borbom protiv nasilja i pljačke, za svoja vlasnička i radnička prava.
—Štampa u Srbiji pomno je pratila njihovu borbu, mada često na način koji ne doprinosi mnogo rasvetljavanju prave prirode ovog nesvakidašnjeg fenomena. Najčešće se pisalo o sumnjivom poreklu kapitala kojim je Jovica Stefanović Nini 2002. godine kupio 42% Jugoremedije, i špekulisalo se o njegovim tragovima. Pominjani su razni akteri, plele se brojne teorije: Tasos Papadopulos, odnosno novac koji je Miloševićeva nomenklatura tokom devedesetih iznela iz Srbija na Kipar; Vančo Čifliganec, odnosno novac od šverca oružja tokom rata u Bosni...
— Radnici su pretežno pominjani ili kao žrtve nasilja, ili kao hajduci. Retko kao dobro organizovana grupa sa artikulisanim zahtevima i težnjama. U razgovoru sa Zdravkom Deurićem, liderom radnika-akcionara Jugoremedije i sadašnjim predsednikom Upravnog odbora fabrike, Z magazin pokušao je da sazna kako izgleda osvajanje slobode u Jugoremediji nakon 1. marta, i kakve su šanse da plodovi gneva postanu koreni mira. Pre svega, da li su, uprkos negativnim predviđanjima neoliberalnih ideologa u Srbiji, radnici-akcionari u stanju da odgovore poslovnim izazovima jedne tako složene industrije kao što je fabrika lekova?
Dopis Vladi i Komisiji za hartije od vrednosti povodom nezakonitog trgovanja akcijama preduzeća «Medela» i «Luksol» u vlasništvu «Jugoremedije» (13. oktobar).
Jedino pravo koje se priznaje malima jeste da se prodaju velikome, po manje ili više prihvatljivoj ceni (prihvatljivoj za kupca, ne za prodavce)
Ivan Zlatić
Prava manjine su ona koja treba štititi - većina je već zaštićena samim tim što je većina. Ovo jednostavno civilizacijsko dostignuće nikako da se zapati u Srbiji.
Prepuštanje manjine (ne)milosti većine jedan je od važnih razloga zašto privatizacija u Srbiji, u smislu dela šireg procesa demokratizacije države i društva, doživljava kolaps. Tehnički uspešno privedena kraju, transformacija društvene svojine u privatnu postala je sinonim za nepravdu, otimačinu, korupciju, čist lopovluk, krađu na kantaru, povratak na staro, čak i gore - preduzeća koja su nekada po ustavu bila radnička, a faktički pod nevidljivom upravom partijske države, danas su de facto i de jure u privatnim rukama bivših partijskih funkcionera.
De jure 70%, de facto sve je njihovo.
Ugovor na štetu trećeg
Film Ugovor na štetu trećeg bavi se radnicima Jugoremedije, fabrike lekova iz Zrenjanina, koji su stali na put pljačkaškoj privatizaciji i svojom odvažnom borbom postali simbol protivljenja neoliberalnom kapitalizmu. Scenario, režija i montaža - Ivan Zlatić. Proizvodnja 2005. godina.
